Bauk

Mama je spremila doručak. Ja ne želim doručak.
Mašina. Ma-ši-na. Vrti.
Volim kako se vrti.
Mama viče nešto. Jako glasno. Ne znam zašto? Samo gledam. Volim da gledam u mašinu.

Muzika. Volim da pravim muziku. Lupam kašikom po stolu. To je baš zabavno! Zašto viču na mene? Pa ja im sviram! Ja volim da sviram! Vratite mi kašiku! Plačem, tužan sam. Sada se  ljute i viču jer plačem. E ja ću još glasnije! Vratite mi kašiku!

Izašli smo napolje. Ja sam hteo u park, tamo su sva deca. Volim da gledam decu. Ne znam zašto, ne znam kako ali oni rade jako zanimljive stvari. Volim da ih gledam.

Kupili su mi cipele. Plave. Za dečake. Ja ih ne volim. Plakao sam jako jer su me držali i terali da ih obujem. Strušio sam nešto. Teta se naljutila, ne znam šta mi je rekla ali znam da je bilo ružno. Mnogo sam plakao, vikao sam da bi me pustili, neću sada cipele, neću te, hoću kući!

Otišli smo kod bake. Baka je kuvala kukuruz. Kada pritisnem jedno zrnce ono se plazi. Gnječim i drugo. I sledeće. Svako se plazi. Volim to. Smešno je.
Baka se ljuti, viče nešto, ne razumem je. Hoću da joj pokažem da je to zabavno, da se i ona igra. Vidi bako kako lete, kao rakete!
Baka me je lupila po ruci i uzela kukuruz. Mnogo sam plakao. Zašto neće da se igra? Ranije se ona najviše igrala samnom! Šta joj je sada?

Mama me je vodila u prodavnicu igračaka. Dobio sam Tedija. Mama ga zove Miša. To nije Miša, to je Tedi! Zašto me ne razumeš mama? Što mi stavljaš ruku na usta? Samo hoću da ti kažem! Mama pusti me!

Kući se vraćamo autobusom. Volim da se vozim autobusom. Volim da gledam kroz prozor. I Tedi voli da se vozi.
Neki čika sedi do prozora i neće mene da pusti. Ja bih tako voleo. Hteo sam to da mu kažem, da mu pokažem, ali on se naljutio. Rekao je mami nešto ružno, nešto ružno za nju i za mene. Počeo sam da plačem.
I čika koji vozi autobus je rekao nešto mami, morali smo da izađemo. Ja to ne želim, ja volim da se vozim autobusom.

Ne znam kako smo došli kući, mama me je nosila i zaspao sam.
Ustao sam da pijem sok, gde mi je sok? Mama sedi na podu pored mog kreveta. Mama zašto plačeš? Mama ćuti, ne čuje me. Zašto se moj glas čuje samo kada plačem ili se radujem? Zašto se ne čuje kada hoću da kažem nešto? Mama volim te. Nemoj da plačeš. Zagrli Tedija.

Dobrodošli u autizam. Jedan dan autizma.
Ja sam dete. Baš kao što je tvoje dete, baš kao što si i ti bio.
Ja nisam poseban, ja nemam posebne potrebe, ja sam isti baš kao i svako drugo dete. Ja sam dete. I imam potrebe baš kao i ti.  Naše potrebe su različite i načini na koje ih ispunjavamo su takođe različiti, bez obzira da li imamo dijagnozu ili ne.
 Ja tebe ne mrzim zbog toga, ja se tebi ne rugam, ja tebe ne stavljam u ovu ili onu kategoriju, zašto ti to sve radiš meni?